У опуштеном читању, чини се да прича на почетку 9. поглавља по Луки нема много везе са догађајима из претходног поглавља. Али, гледајући дубље, јесте.

На крају 8. поглавља Луке, када је девојчица која је изгледала мртва враћена у живот, Исус је заповедио да јој родитељи дају нешто да једе. У светом писму, давање некоме „нешто за јело“ се односи на духовну исхрану. То се односи не само на поучавање, већ и на духовно храњење једни других речима охрабрења које су у складу са духовном истином. У мери у којој то чинимо једни за друге, постајемо Божји ученици и апостоли, сарађујући с Њим у делу спасења. Ми смо „ученици“ док смо у Његовом присуству и учимо из Његове Речи. А ми смо Његови „апостоли“ када смо послати да служимо другима, својим речима и делима.

Дакле, прикладно је да 9. поглавље почиње тако што Исус сазива својих дванаест ученика, а затим их шаље да служе другима:

„Сазвавши својих дванаест ученика, дао им је моћ и власт над свим демонима и да лече болести. И посла их да проповедају Царство Божије и да исцељују болесне“ (Luka 9:1-2).

У дубоком смислу, окупљање дванаесторице ученика, пре него што их пошаљемо као апостоле, представља важан корак у нашем духовном развоју. Ово почиње када Исус „сазива својих дванаест ученика“ у нама, што представља оно време у нашим животима када почињемо дубље да разумемо ствари духа. Сваки „ученик“ представља суштински духовни принцип. Док „сакупљамо“ ове принципе заједно у нашим умовима, настојећи да видимо како су кохерентни и повезани са већом целином, почињемо да увиђамо везе између идеја и развијамо оштрије разликовање између онога што је примарно и шта је секундарно. Као резултат тога, истину коју смо научили можемо корисније применити у нашим животима. ¹

Након што је окупио ученике, Исус их шаље као своје апостоле, дајући им конкретна упутства за путовање. „Не узимајте ништа за своје путовање“, каже им Он. Не смеју да понесу штап, или ранац, или хлеб, или сребро, па чак ни додатну одећу. Свака реч има духовни значај. Неће им требати „штап“, јер ће се ослањати само на Господа. Неће им требати „чопор“ да похране оно што су научили, јер ће им Господ дати шта да кажу. Неће им требати „хлеб“ или „сребро“, јер ће Господ обезбедити сву доброту („хлеб“) и сву истину („сребро“) која им је потребна. И неће им требати додатна туника, јер ће се обући у истину од Господа, и неће им требати ништа додатно од себе.

У овом случају, мање је више. Када је мање себе, више је Бога. ²

Отресање прашине:

Исус им тада каже: „И у коју год кућу уђете, останите и одатле излазите. А који вас не приме, кад изађете из тога града, отресите и прах са ногу својих за сведочанство против њих“ (Luka 9:4-5). „Кућа“, као што смо раније споменули, представља људски ум. То је место где размишљамо о стварима, разматрамо наше могућности и задржавамо се на оним стварима које су нам важне. Наша „кућа“ је, дакле, наше духовно пребивалиште, наше „место становања“.

У духовном смислу, свако има пребивалиште — скуп веровања о себи, о другима и о Богу. Због тога ће неки људи радо прихватити учења апостола, док ће их други одбацити. Знајући то унапред, Исус им каже да ако се њихова учења одбаце, апостоли треба да напусте кућу, изађу из града и „отресу прах са својих ногу“.

У светом писму, израз „прашина“ се односи на ствари које су ниске и које се односе на свет спољашњих чула. Баш као што се прашина таложи на земљу, постоји тенденција да останемо фокусирани на ствари које задовољавају наша световна чула, а да не усмеравамо наше умове ка вишим стварима. У Хебрејском писму, ово је представљено понизном змијом која је преварила Еву. Као што је написано: „Тако рече Господ Бог змији: „Зато што си ово учинио... јешћеш прах све дане живота свога“ (Postanje 3:14). ³

Исусово упутство да се ’отресе прах‘ је добар савет, не само за апостоле, већ и за сваког од нас. На духовном путу, док учимо истину и стављамо је у своје животе, понекад се можемо наћи да смо одвучени на ниже ствари - оне ствари које су само светске и привремене. Ово је, духовно, „прашина на нашим ногама“. Без обзира да ли прах долази од негативног утицаја других или због себичних мисли које забављамо, Исус нам каже да „отресемо прах са својих ногу“ и наставимо свој пут. ⁴

Управо то раде апостоли. Као што је написано у следећем стиху: „И изишавши, прођоше по селима, најављујући јеванђеље и исцељујући свуда“ (Luka 9:6).

Фусноте:

2089. I rodiće dvanaest knezova. Da ovo označava danaest zapovesti koje se odnose na ljubav prema bližnjemu, jasno je iz značenja „dvanaest“, što su sve stvari vere; i iz značenja „knezova“, koje su glavne stvari. „Car“ (kralj) i „knezovi“ (prinčevi) pominju se na raznim mestima u Reči; ali u unutrašnjem smislu oni nikad ne znače cara ili knezove, nego glavne stvari u vezi s onim što se spominje. (Da „carevi“ označavaju istine u skupu (kompleksu), već je bilo pokazano, br. 2015; i da „knezovi“ označavaju glavne stvari istine, koje su zapovesti, br. 1482. Otda se anđeli – i to duhovni anđeli – nazivaju „kneževstva“ jer su u istinama. Izraz „kneževi“ (prinčevi) potiče od istina koje su od ljubavi ka bližnjemu; jer, kao što je rečeno (br. 1832), duhovni, preko istina koje izgledaju kao istine, primaju ljubav ka bližnjemuj od Gospoda, a kroz ovu, primaju i savest. Da „dvanaest“ označava sve stvari vere, do sada je bilo nepoznato svetu; jer kad god se broj „dvanaest“ pojavi u Reči, bilo u istorijskom ili u proročkom delu, on označava samo to. „Dvanaest sinova“ Jakovljevih, a o vih „dvanaest plemena“ koja su po njima dobili imena, označavaju isto; a kao i „dvanaest apostola“ Gospodovih. Svaki sin Jakovljev, i svaki od dvanaest učenika, pretstavljaju po jednu suštinsku i glavnu stvar vere. (Šta je pretstavljeno sa svakim pojedinom Jakovljevikm sinom, i svakim plemenom, biće rečeno, po Božanskoj milosti Gospodovoj, u onome što sledi, gde se govori o Jakoljevim sinovima, Postanje 29:b0 i 30:0).