1. „Ја сам безвредан.“ Нетачно. Господ Бог Исус Христос не прави смеће. Он има дубоку љубав и сврху за сваког од нас. Можда није одмах или стално очигледно, и сигурно није „фер“ да неки људи имају више спољашњих предности од других људи. Али Господ гледа на ствари надаље. Наши природни и духовни животи почињу у исто време. Наши природни животи су попут ракетног појачивача; покрећу нас, а на крају се исцрпе и откажу... док наши духовни животи трају у недоглед. Природни животни појачивач је виталан. Он нам даје шансу да покушамо/не успемо, покушамо/не успемо, покушамо/успемо. Свакоме од нас се деле карте природног живота. Нису исте. Понекад добијемо лошу руку и то је заиста тешко. Али... ево је, и морамо је одиграти. Дакле, како да јој приступимо? Себично? Огорчено? Подло? Љутито? Или дајемо све од себе и трудимо се – и настављамо искрено да се трудимо дан за даном, годину за годином – да волимо Господа и волимо своје ближње? Путања друге фазе је много боља ако усвојимо несебичан приступ. То НИЈЕ лако. Али ЈЕСТЕ могуће. Ево многих библијских одломака који говоре о овоме; ево неколико примера: „Ево, стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном.“ (Otkrivenju 3:20).

"милосрђе Господње је од века до века на онима који га се боје“ (Psalam 103:17).

"Стрпљиво сам чекао Господа; и он се приклони к мени и чу мој вапај. Изведе ме из ужасне јаме, из блатњаве глине, и постави моје ноге на стену.“ (Psalam 40:1-2).

Ево и неколико занимљивих одломака из „Arcana Coelestia“:

„Свако унутрашње искушење садржи сумњу у Господње присуство и милост, у спасење и тако даље. Људи који пролазе кроз таква искушења осећају дубоку патњу, чак до тачке очаја.“ (Nebeske Tajne 2334).

"Када је неко подвргнут искушењима, Господ се бори за њега, побеђујући духове пакла који га нападају; и након искушења га прославља, то јест, чини га духовним." (Права хришћанска религија 599)

У „Небесним тајнама“ поново налазимо ово: „Погрешно је мислити да зато што у себи немамо ништа осим зла, не можемо примити доброту од Господа – доброту која у себи има небо зато што у себи има Господа, и која у себи има блаженство и срећу зато што у себи има небо.“ (Nebeske Tajne 2371).

Права смиреност НЕ значи веровање да сте „ви“ безвредни. То значи да схватате да је зло у вама из пакла и безвредно, а да је добро у вама од Господа и веома вредно. Било које „ви“ је ова мешавина, са Богом даном моћи да одбаците једно и усвојите друго. Чак и ако се нађете у мрачном положају, та Богом дана моћ вам је и даље доступна. Можете се окренути од зла и окренути се добру, и мешавина ће се постепено мењати. 2. „Радим најбоље што могу.“ Такође нетачно. На супротном крају спектра, постоји став „Радим најбоље што могу“. Ово је уобичајено; много чујемо да се то понавља. Вероватно и сами то често мислимо. Али да ли је истина? Да ли икада заиста радимо најбоље што можемо? Можда повремено. Али вероватно не ни приближно толико често колико износимо ово оправдање! То је суптилна ствар. „Добро сам овакав какав јесам“ је делимично тачно. Бог не ствара смеће. И потребан вам је позитиван став „могу да урадим“. Али ако мислите да сте у реду такви какви јесте, вероватно нисте. Ево како то функционише: Добре љубави и истинске идеје које имате ЈЕСУ „У реду такве какве јесу“. Када су то ствари које користите да управљате својим животом, у реду сте. На правом сте путу. Али, ваше зле љубави и лажне идеје НИСУ У реду такве какве јесу и потребно их се решити. Ако то не учините, у мери у којој их користите да управљају својим животом, оне ће вас духовно доминирати и угушити добро. Ево још једног занимљивог одломка из „Небесних тајни“: „Укратко, у мери у којој човеком управља љубав према Господу и љубав према ближњем, њиме управља његов унутрашњи човек; и из његовог унутрашњег човека извире његова мисао и воља, а одатле и његове речи и његова дела. Али у мери у којој човеком управља љубав према себи и љубав према свету, њиме управља његов спољашњи човек, а одатле извиру и његове речи и дела, колико се усуђује да им то дозволи.“ (Nebeske Tajne 9705)

Наша перцепција о томе да ли дајемо све од себе је непоуздана. Желимо да други људи верују у то. Желимо и сами да верујемо у то. Али ако нама заправо влада наш „спољашњи човек“, наша перцепција није тачна. И то нећемо видети. 3. Пут наде. Дакле, вредимо, И постоји простор за побољшање. И стање самоосуђивања („Безвредан сам“) и стање самозадовољства („Радим најбоље што могу“) одвајају нас од истинског духовног напретка. Прво пориче Господњу љубав и Његову способност да нас трансформише. Друго умањује нашу стварну потребу за Његовим сталним спасењем. Који је добар пут који треба изабрати? Искоренити зло и лажно. Неговати добро и истину. Познати и усвојити веровање да нас Господ воли и знати, такође, да можемо (и треба) да радимо боље, уз Његову помоћ. „Престаните да чините зло, научите да чините добро.“ (Izaija 1:16)

"Окрени ме, и обратићу се; јер си ти Јехова, Бог мој..." (Jeremija 31:18)

"Одлази, дакле, од страха; драгоценији сте од мноштва врабаца." (Jevanðelje po Mateju 10:31)

2335. Nego ćemo prenoćiti na ulici: da ovo označava da je on poželeo da sudi od istine, može se videti iz značenja ulice, i značenja prenoćiti (provesti celu noć). Da ulica ima ovo značenje, videće se iz odlomaka Reči koji će ubrzo biti navedeni. Da prenoćiti ovde znači suditi, može se videti iz značenja noći. Gore je bilo pokazano (br. 2323), da veče označava stanje crkve koje prethodi poslednjem stanju, kada nestaje vere, i da isto tako označava pohođenje (opomijanje?) koje prethodi sudu; otuda je jasno da je noć na ulici, u unutrašnjem smislu, suditi od istine. U pogledu suda, on je dvojak; naime, od dobra i od istine. Vernima se sudi od dobra, a nevernim od istine. Da se vernima sudi od dobra, jasno je ih Mateja, poglavlje XXV. , stihovi 34-40, a da se nevernima sudi od istine, vidi se iz stihova 41-46 istoga poglavlja. Biti suđen od dobra, znači biti spasen zato što su ti primali dobro; a biti suđen od istine, znači biti osuđen jer su odbacivali dobro. Dobro je od Gospoda, pa oni koji ovo priznaju u životu i u veri, ti su Gospodovi, pa su stoga i spaseni; ali oni koji to ne priznaju u životu, pa prema tome ni u veri, ne mogu da budu Gospodovi, pa stoga ne mogu biti spaseni; njima se sudi prema delima njihovog života, kao i prema njihovim mislima i namerama, pa kada su suđeni prema ovima, oni moraju da budu osuđeni, jer je istina da čovek sam od sebe čini, misli, i namerava samo zlo, i od sebe srlja u pakao, onoliko koliko ga Gospod ne odvaja od njega. A u pogledu suda od istine, slučaj je ovakav: - Gospod nikad ne sud ikoga osim od dobra, jer On želi da uzdigne (svakoga) u nebo, bez obzira koliko ih je, i to k Sebi, ako je to moguće, jer Gospod je milost i dobro samo. Milost sama i dobro samo ne mogu nikada nikoga da osude. Ali čovek osuđuje sam sebe jer odbacuje dobro. Isto kako čovek izbegava dobro u životu tela, tako isto on to radi i u drugom životu; a to znači da on kao da beži od neba i od Gospoda; jer Gospod može da bude samo u dobrima; On je zaista u istini, ali ne odvojeno od dobra. Da Gospod ne osuđuje nikoga, ili da ne osuđuje čoveka na pakao, On sam izjavljuje kod Jovana: Jer Bog ne posla sina svojega da sudi svijetu, nego da se svijet spasi krozanj. A sud je ovaj što vidjelo dođe na svijet, a ljudima omilje većma tama nego li vidjelo; jer njihova djela bijahu zla Jovan 3:17, 19). I ponovo: I ko čuje riječi moje i ne vjeruje, ja mu neću suditi: jer ja ne dođoh da sudim svijetu, nego da spasem svijet Jovan 12:47. Vidi tako isto štaje gore rečeno o ovome predmetzu, br. 223, 245, 592, 696, 1093, 1683, 1874m 2258. Kad smo govorili o sudu (br. 2320, 2321), pokazano je da sav sud pripada Gospodovom Ljudskom i Svetom proističućem, prema Gospodovim rečima kod Jovana: Jer otac ne sudi nikome, nego sav sud dade sinu Jovan 5:22. , a ipak se sad kaže da Gospod ne sudi nikome , ali ga ne sudi tako što ga osuđuje. Otuda je priroda Reči jasna u pogledu slova, a to je da ukoliko se ne shvati u drugom smislu, naime, u unutrašnjem smislu, ne bi bila shvatljiva. Istinska priroda suda se pokazuje samo u unutrašnjem smislu.