2024. године више људи је гласало на више избора у више земаља него било које друге године у историји човечанства. Нису сви избори били слободни и поштени, али су значајни национални избори одржани у неколико највећих земаља света (нпр. Бразил, Индија, Индонезија, Мексико, САД), као и у регионално важним земљама као што је Јужна Африка, Француска, Тајван и Уједињено Краљевство.
Била је то тада велика година за политику и политичке странке. Нажалост, једно од обележја године у многим од тих земаља била је горка поларизација у којој су људи редовно вређали, па чак и осуђивали друга људска бића због политичких разлика. А томе је допринела индустрија огорчености друштвених медија где се чини да многи постови и кликови подстичу бес и дехуманизацију других људи.
Ово је резултат неких природних тенденција. Људи имају тенденцију да траже инклузију и солидарност; желимо да будемо део групе. А када смо у групи, склони смо да удвостручимо тај идентитет и можемо бити у искушењу да се према аутсајдерима не понашамо баш добро. Чини се да је то посебно случај у политичким групама у којима можемо бити уверени да имамо исправан политички став о . . . Ви то кажете: вакцине, абортус, климатске промене, имиграција, итд. И ако неко не дели те политичке ставове, не само да није у праву, већ је вероватно и ужасна особа и требало би да се љутимо на њих и њихову странку.
Ово није охрабрујућа ситуација за верски живот. Како хришћани ТРЕБА да поступају у оваквом времену? Какав приступ политици ДА заузмемо? Постоје неке корисне и занимљиве идеје у причи о Господњем животу као што је наведено у недавној књизи, „Тхе Афтер Парти“, аутора Цуртиса Цханга, ет ал.
Склони смо да не размишљамо много о политици када читамо Нови завет, али Исус је одрастао у веома политичком окружењу. Као што знамо из божићне приче у Луки (види Luka 2), Римско царство је контролисало то подручје и то је чинило неколико деценија. Та једноставна геополитичка чињеница обојила је сваки аспект живота на том простору – посебно политику.
Отприлике у време Господњег рођења, разне побуне и римске политике потресле су ово подручје. Један од њих је био успон покрета под називом Зилоти чији су чланови желели да се отарасе римске окупације. Повели су побуну пореза и спалили куће порезника пре него што их је римска војска згњечила. Предводио их је човек по имену Јуда, Јуда из Галилеје — део земље Израела у којем ће Исус одрасти. Дакле, вероватно је да је Господ одрастао у области испуњеној антиримским осећањима. Али било је и Јевреја који су радили са Римљанима: Ироди међу елитом и порезници, које су многи други Јевреји видели као издајнике.
Постојале су и политичке поделе међу самим Јеврејима. Фарисеји и садукеји су били ривалске верско-политичке странке тог времена; садукеји су имали тенденцију да буду елитне аристократе и били су задовољни статусом кво под Римом, док су фарисеји били склони да се одупру окупацији. Као и у наше време, било је много тензија и беса између тих супротстављених група или партија.
Исус је био загонетка. Чинило се да воли забаве (не, не политичке партије, праве забавне забаве). Размислите о свим причама о томе како је присуствовао вечерама и свадбама, позивао људе и прихватао позиве. Толико да су га критичари називали „прождрљивом и пијаницом“ (Jevanðelje po Mateju 11:19).
Ове забавне забаве покренуле су политичка питања и натерале људе да се запитају на чијој је страни. Понекад је прихватао позиве фарисеја (Luka 7:36; 14:1) али и посећивао порезнике (Luka 19:7). Фарисеји су питали ученике зашто је јео са цариницима (Marka 2:16).
Исусов друштвени круг такође је збуњивао људе. Обратите пажњу на то како је 12 апостола представљено у Јеванђељима (види Jevanðelje po Mateju 10 и Luka 6): “Симон, звани Петар, и његов брат Андреј; Јаков Зеведејев син и Јован његов брат; Филип и Вартоломеј; Тома и Матеј цариник; Јаков Алфејев син и Тадеј; Симон Зилот и Јуда Искариотски који га је издао.”
Неколико је само поименично представљено; неколико по свом породичном идентитету, али двоје експлицитно по свом месту у тадашњим партизанским политичким споровима: порезник (који ради за римске окупаторе) и зилот (насилно се противио окупацији). Исус је намерно и експлицитно укључивао људе са свих страна постојећих политичких подела. Био је чак и пријатељ са Самарјанцима и центурионима.
Због тога се Исус суочио са политичким тестовима. Ин Jevanðelje po Mateju 16, фарисеји и садукеји су дошли да га искушају тражећи знак с неба. Те стране се нису слагале око много тога, али су се сложиле да треба да прикаче Исуса – да га натерају да се идентификује у политичким споровима тог дана. Хтели су да тестирају Исуса јер су неки од његових претходних знакова/чуда били политички двосмислени:
С једне стране, времена у којима је хранио петохиљаде, а касније и четири хиљаде, сугерисала су подизање војске побуне против Рима, стицање лојалности кроз храну. Јеванђеље по Марку чак говори о томе да је мноштво раздвојено на чете и тргове од стотине и педесет (Marka 6:39-40). Ово је морало изгледати веома обећавајуће зилотима и фарисејима који су се надали војној побуни, али претећи статусу кво који су више волели порезници и садукеји.
Али онда, после оба ова велика излета, Исус је отпустио гомилу и отишао (Marka 6:45; 8:9), сугеришући да није био војни већ верски вођа. Дакле, зилоти би били разочарани, а порезници растерећени.
Укратко, Господ је одбио да полаже тестове. Његова учења су увек превазилазила политичке спорове и позивала људе да погледају своје односе са другим људима. Када се обратио публици у Галилеји у Беседи на гори, рекао је: „Чули сте да је речено: Љуби ближњег свога, а мрзи непријатеља свог. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас проклињу, чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас малтретирају и прогоне“ (Jevanðelje po Mateju 5:43-44).
Замислите како би било тешко за оно што је морало бити углавном про-зилотска, галилејанска гомила да чује да треба да воли непријатеље који их тлаче. Можда чак и теже него што би могло бити за Американце да им се каже да треба да воле Доналда Трампа или Џоа Бајдена.
Шта можемо извући из овога? Још увек можемо да имамо своје групе, идентитете и уверења. Можемо да се укључимо у духовит дијалог о добрим и лошим начинима да радимо ствари. Али не можемо се изузети од духовних вредности о томе како се бавити другим људским бићима и односити се према њима. Можда ће бити тешко превазићи наше политичке/друштвене групне идентитете и политичке озлојеђености које су уследиле, али формула као што је наведено у Božanska Promisao 94 је једноставно:
„Волети ближњега свога као себе самога једноставно не значи непоштено или неправедно поступати према људима, не гајити мржњу или се осветити према њима, не говорити лоше о њима или их клеветати, не чинити прељубу са њиховим супружницима, и не чинити ништа слично њих. Може ли неко да не види да људи који чине овакве ствари не воле ближњега свога као себе самог? Међутим, људи који то не чине зато што су и лоши за ближњега и због греха против Бога, поступају према ближњему поштено, поштено, срдачно и верно.”
Овај одломак такође изгледа релевантан:
Када нема доброчинства, људи не виде ништа у свом ближњем осим зла. Ако виде нешто добро у особи, или то одбацују или дају лошу интерпретацију. Они желе да испитају и осуде свакога и не жуде ништа више од тога да пронађу зло, стално нагнути ка осуди, кажњавању и мучењу.
Људи којима управља доброчинство делују на сасвим другачији начин. Они готово и не примећују зло у другом, већ обраћају пажњу на све добро и истинито у човеку. Када пронађу било шта лоше или лажно, они то добро тумаче. Ово је особина свих анђела — онога који стичу од Господа, који све зло савија ка добру (Арцана Цоелестиа 1079:2).
